ВЕЧНА КАЗНА

Одједном се смркло

и да, земља се јесте отворила

и ја јесам пропадао

доле

и доле,

и доле,

и доле...

Али није било ватре и сумпора,

ни потока лаве,

ни казана са кључалим уљем

– ничег сличног.

Зато су ту били

сви, али баш сви

тренуци у којима ме је

неко повредио,

и биле су све,

али баш све

прилике у којима сам

пожелео да се земља отвори

и да у њу пропаднем од блама.

А биле су ту, наравно,

и све, али баш све

јебене ноћне море

– од оних у којима

умирем, гинем

или ме неко убија,

преко оних у којима

ходам го кроз град,

па све до писменог

из математике.

Изван тога –

мрак, хладноћа, мокраћа...

Осећај потпуне,

али потпуне самоће,

тоталне изгубљености,

апсолутне промашености,

суманутог бесмисла,

крајње растрзаности,

непојамне глупости,

непрекидног страха,

бескрајног умора...

И сталног пропадања...

Доле,

и доле,

и доле,

и доле...