Sunday, February 6, 2011


Јован Христић / Jovan Hristić


И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.


And this, too, I want you to know, my dear Phaedrus: we lived
In times quite desperate. Out of tragedy
We made comedy, out of comedy tragedy;

And the real thing: sobriety, measure, wise sublimity,
Sublime wisdom, always evaded us. We were
Somewhere on no man’s lad, neither ourselves,

Nor someone else; always just a step or two away
From what we are, from what should have been.

Oh, my dear Phaedrus, while you are walking
With virtuous souls, on the island of the blessed,
Mention our name, too, sometimes:

Let its sound spread out through the resonant air,
Let it at least try to reach the sky that it never touches,
Let our souls have rest leastways in your conversation.

(translated by Gavrilo Došen)

No comments:

Post a Comment