Simple Twist Of Fate
They
sat together in the park
As
the evening sky grew dark
She
looked at him and he felt a spark
Tingle
to his bones
'Twas
then he felt alone
And
wished that he'd gone straight
And
watched out for a simple twist of fate
They
walked along by the old canal
A
little confused, I remember well
And
stopped into a strange hotel
With
a neon burnin' bright
He
felt the heat of the night
Hit
him like a freight train
Moving
with a simple twist of fate
A
saxophone someplace far-off played
As
she was walkin' on by the arcade
As
the light bust through a beat-up shade
Where
he was waking up
She
dropped a coin into the cup
Of
a blind man at the gate
And
forgot about a simple twist of fate
He
woke up, the room was bare
He
didn't see her anywhere
He
told himself he didn't care
Pushed
the window open wide
Felt
an emptiness inside
To
which he just could not relate
Brought
on by a simple twist of fate
He
hears the ticking of the clocks
And
walks along with a parrot that talks
Hunts
her down by the waterfront docks
Where
the sailors all come in
Maybe
she'll pick him out again
How
long must he wait?
One
more time, for a simple twist of fate
People
tell me it's a sin
To
know and feel too much within
I
still believe she was my twin
But
I lost the ring
She
was born in spring
But
I was born too late
Blame
it on a simple twist of fate
Обична игра судбине
Седели су заједно у парку
док се вечерње небо
смркавало.
Она га је гледала и он је
осетио искру,
жмарце низ кичму.
Тада је осетио да је сам
и пожелео да је наступио
директно
и чекао обичну игру судбине.
Шетали су поред старог
канала,
помало збуњени, сећам се
добро,
и отишли у неки непознат
хотел
са јарком неонском рекламом.
Осетио је врелину ноћи
како га удара као теретни
воз
ког покреће обична игра судбине.
Неки саксофон је свирао
негде далеко,
док је она ишла до
билијар-сале.
Док се светло пробијало кроз
похабану ролетну
док се он будио,
она је спустила новчић у
пластичну чашу
коју је држао слепац на
улазу
и заборавила на обичну игру
судбине.
Он се пробудио, соба је била
пуста,
није је видео нигде.
Рекао је себи да му је није
стало,
широм отворио прозор,
осетивши празнину у себи
коју није могао да схвати,
јер ју је створила обична
игра судбине.
Чуо је куцање сата
и отишао са папагајем који
говори
да је тражи на доковима,
тамо где се скупљају сви
морнари.
Можда ће га она поново
изабрати,
колико дуго ће морати да
чека?
Још једном, на обичну игру
судбине.
Кажу ми да је грех
знати и осећати превише у
себи.
Ја и даље верујем да је она
моје друго ја,
али изгубио сам прстен.
Рођена је у пролеће,
а ја сам рођен прекасно.
Крива је обична игра
судбине.
(превео Гаврило Дошен)
No comments:
Post a Comment