ОЧИГЛЕДНО ДЕТЕ / OBVIOUS CHILD

The Obvious Child

(Paul Simon)

Well, I’m accustomed to a smooth ride

Or maybe I’m a dog who’s lost its bite

I don’t expect to be treated like a fool no more

I don’t expect to sleep through the night

Some people say a lie’s a lie’s a lie

But I say why

Why deny the obvious child?

Why deny the obvious child?

And in remembering a road sign

I am remembering a girl when I was young

And we said, “These songs are true

These days are ours

These tears are free”

And hey

The cross is in the ballpark

The cross is in the ballpark

We had a lot of fun

We had a lot of money

We had a little son and we thought we’d call him Sonny

Sonny gets married and moves away

Sonny has a baby and bills to pay

Sonny gets sunnier

Day by day by day by day

Well, I’ve been waking up at sunrise

I’ve been following the light across my room

I watch the night receive the room of my day

Some people say the sky is just the sky

But I say

Why deny the obvious child?

Why deny the obvious child?

Sonny sits by the window and thinks to himself

How it’s strange that some roots are like cages

Sonny’s yearbook from high school

Is down on the shelf

And he idle thumbs through the pages

Some have died

Some have fled from themselves

Or struggled from here to get there

Sonny wanders beyond his interior walls

Runs his hands through his thinning brown hair

Well, I’m accustomed to a smoother ride

Or maybe I’m a dog who’s lost its bite

I don’t expect to be treated like a fool no more

I don’t expect to sleep the night

Some people say a lie is just a lie

But I say

The cross is in the ballpark

Why deny the obvious child?

Очигледно дете

(Пол Сајмон)

Е па ја сам навикао да све иде глатко,

а можда сам само пас који више не уједа?

Очекујем да нико више не прави будалу од мене

и не очекујем да преспавам целу ноћ.

Неки кажу „лаж је само лаж“,

али ја кажем

„зашто порицати очигледно дете?“

А кад се сећам знакова поред пута,

сетим се једне девојке, кад сам био млад,

говорили смо „Ове песме су праве,

ови дани су наши,

ове сузе су бесплатне“.

И знаш шта,

тај крст можемо да носимо,

тај крст можемо да носимо...

Добро смо се забавили,

добро смо стајали с новцем,

имали смо малог сина и хтели смо да га зовемо Сани.

Сани се оженио и одселио,

Сани има бебу и рачуне које плаћа,

Сани је све више Сани

из дана у дан,

из дана у дан...

Е па будио сам се у цик зоре

и пратио светло које иде преко моје собе,

гледао сам како ноћ преузима собу мога дана.

Неки кажу „небо је само небо“,

али ја кажем

„зашто порицати очигледно дете?“

   

Сани седи поред прозора и размишља

како је чудно што су неке собе као кавези.

Санијев споменар из гимназије је на полици

и он одсутно прелистава странице.

Неки су помрли,

неки су побегли од себе

или се боре да одавде оду тамо.

Сани у мислима лута изван својих унутрашњих зидова

док провлачи прсте кроз све тању косу.

Е па ја сам навикао да све иде глатко,

а можда сам само пас који више не уједа?

Очекујем да нико више не прави будалу од мене

и не очекујем да преспавам целу ноћ.

Неки кажу „лаж је само лаж“,

али ја кажем

„тај крст можемо да носимо,

зашто порицати очигледно дете?“

(превео Гаврило Дошен)