Les désespérés
Se tiennent par la main
Et marchent en silence
Dans ces villes éteintes
Que le crachin balance
Ne sonnent que leurs pas
Pas à pas fredonnés
Ils marchent en silence
Les désespérés
Ils ont brûlé leurs ailes
Ils ont perdu leurs branches
Tellement naufragés
Que la mort paraît blanche
Ils reviennent d´amour
Ils se sont réveillés
Ils marchent en silence
Les désespérés
Et je sais leur chemin
Pour l´avoir cheminé
Déjà plus de cent fois
Cent fois plus qu´à moitié
Moins vieux ou plus meurtris
Ils vont le terminer
Ils marchent en silence
Les désespérés
Et en dessous du pont
L´eau est douce et profonde
Voici la bonne hôtesse
Voici la fin du monde
Ils pleurent leurs prénoms
Comme de jeunes mariés
Et fondent en silence
Les désespérés
Que se lève celui
Qui leur lance la pierre
Ils ne sait de l´amour
Que le verbe "s´aimer"
Sur le pont n´est plus rien
Qu´une brume légère
Ça s´oublie en silence
Ceux qui ont espéré
Безнадежни
(Жак Брел)
Држе се за руке
и ходају у тишини
кроз ове изумрле градове
које и ситна киша љуља,
без звука, осим њихових корака,
корак по корак, који пригушено одзвањају,
ходају у тишини
безнадежни...
Спалили су своја крила,
изгубили своје гране,
тако утучени
да смрт изгледа безлично.
Завршили су с љубављу,
пробудили су се
и ходају у тишини
безнадежни...
И знам њихов пут,
јер сам њиме ходао
већ више од сто пута,
сто пута више од половине,
мање стар или с више модрица.
Они ће доћи до његовог краја,
ходајући у тишини
безнадежни...
А испод моста
вода је мека и дубока,
ето праве домаћице,
ето краја света.
Они плачу имена
као младенци
и растапају се у тишини
безнадежни...
Који је међу вама без греха
нека најпре баци камен.
Такви не знају ништа о љубави
осим глагола „волети себе“.
На мосту ништа не остаје
осим лаке измаглице
која заборавља у тишини
оне који су се надали.
(превео Гаврило Дошен)
No comments:
Post a Comment