À Chloris
S'il est vrai, Chloris, que tu m'aimes,
Mais j'entends, que tu m'aimes bien,
Je ne crois point que les rois mêmes
Aient un bonheur pareil au mien.
Que la mort serait importune
De venir changer ma fortune
A la félicité des cieux!
Tout ce qu'on dit de l'ambroisie
Ne touche point ma fantaisie
Au prix des grâces de tes yeux.
Клорис
(Теофил
де Вјо)
Ако је истина Клорис, да ме волиш,
а колико схватам, волиш ме, стварно,
верујем да чак ни краљеви
не би могли да спознају срећу као моју.
Како би смрт била непожељна
кад би дошла да замени моју срећу
са радошћу одласка у рај!
Све што причају о амброзији
не распаљује ми машту
колико милост твојих очију.
No comments:
Post a Comment