ТИШИНА / THE SILENCE

The Silence
(John Andrew Hull)
 
Why do I deserve the signs
Тo feel better about you?
At a loss I lost my cool
I denied that I found you
 
I tried to be a basket case
I did not surprise you
I'm trying to find a signal fire
Let me know when I should move
 
But you, amplified in the silence
Justified in the way you make me bruise
Magnified in the science
Anatomically proved that you don't need me
 
Why do I desire the space?
I was mourning after you
I was lost and lost my shape
There was nothing I could do
 
I don't want to waste away
It was all I gave to you
Take me back and take my place
I will rise right up for you
 
All the while you waste away, you're asking
"Did I really need another one to take me down?"
Everybody knows it's something that you had to live with, darling
Nobody's gonna tear you down now
There is nothing you keep, there is only your reflection
 
There was nothing but quiet retractions
And families pleading, "Don't look in that cabinet
There's far more bad than there's good, I don't know how it got there"
That was something your father had burned in me
Twenty hours out of Homestake eternity
"You can go anywhere but you are where you came from"
 
Little girl, you are cursed by my ancestry
There is nothing but darkness and agony
I can not only see, but you stopped me from blinking
Let me watch you as close as a memory
Let me hold you above all the misery
Let me open my eyes and be glad that I got here
 
Тишина
(Џон Ендрју Хал)
 
Зашто заслужујем знакове
да бих се осећао боље у вези с тобом?
На губитку сам изгубио контролу,
порицао сам да сам те нашао.
 
Покушао сам да будем изгубљен случај,
нисам те изненадио.
Покушавам да нађем сигналну ватру,
дај ми до знања кад треба да кренем даље.
 
Али ти, појачана у тишини,
оправдана у начину на који ме тераш на модрице,
увеличана науком,
ти си анатомски доказала да ти нисам потребан.
 
Зашто прижељкујем простор?
Жалио сам за тобом,
био сам изгубљен и изгубио сам свој облик.
Није постојало ништа што сам могао да урадим.
 
Не желим да протраћим то,
то је све што сам ти дао.
Узми ме назад и заузми моје место,
уздићи ћу се поносно за тебе.
 
Све време док пропадаш, питаш се
да ли ти је стварно био потребан неко други да би ме склонила?
Сви знају да је то нешто с чим си морала да живиш, драга,
нико те сад неће растргнути.
Не постоји ништа што чуваш, постоји само твој одраз.
 
Није било ничега осим тихих повлачења
и породица које преклињу, „не гледај у тај орман,
много је више зла него доброг, не знам како је то доспело ту“.
То је нешто што је твој отац жигосао у мене,
двадесет сати од вечности рудника Хоумстејк
„можеш да идеш било где, али оно си одакле долазиш“.
 
Девојчице, проклета си од мојих предака,
нема ничег осим таме и агоније.
Не само да могу да видим, него сам због тебе престао да трепћем.
Дај да те гледам изблиза као успомену,
дај да те држим изнад свог јада,
дај да отворим очи и да ми буде драго што сам доспео тамо.
 
(превео Гаврило Дошен)