I Know The End
Somewhere
in Germany, but I can't place it
Man,
I hate this part of Texas
Close
my eyes, fantasize
Three
clicks, and I'm home
When
I get back I'll lay around
And
I'll get up and lay back down
Romanticize
a quiet life
There's
no place like my room
But
you had to go
I
know, I know, I know
Like
a wave that crashed and melted on the shore
Not
even the burnouts are out here anymore
And
you had to go
I
know, I know, I know
Out
in the park, we watch the sunset
Talking
on a rusty swing set
After
awhile you went quiet, and I got mean
I'm
always pushing you away from me
But
you come back with gravity
And
when I call, you come home
A
bird in your teeth
So
I gotta go
I
know, I know, I know
When
the sirens sound, you'll hide under the floor
But
I'm not gonna go down with my hometown in a tornado
I'm
gonna chase it
I
know, I know, I know
I
gotta go now
I
know, I know, I know
Driving
out into the sun
Let
the ultraviolet cover me up
Went
looking for a creation myth
Ended
up with a pair of cracked lips
Windows
down, scream along
To
some America first rap, country song
A
slaughterhouse, an outlet mall
Slot
machines, fear of God
Windows
down, heater on
Big
bolts of lightning hanging low
Over
the coast, everyone's convinced
It's
a government drone or an alien spaceship
Either
way, we're not alone
I'll
find a new place to be from
A
haunted house with a picket fence
To
float around and ghost my friends
No,
I'm not afraid to disappear
The
billboard said, "The end is near"
I
turned around, there was nothing there
Yeah,
I guess the end is here
The
end is here
The
end is here
The
end is here
The
end is here
Препознајем крај
(Фиби Бриџерс)
Негде у Немачкој, али не
могу да одредим где,
човече, мрзим овај део
Тексаса.
Затворим очи, маштам,
три клика и стигао сам кући.
Кад се вратим, лежаћу около,
устајаћу и поново легати.
Романтизујем миран живот,
нема места као што је моја
соба.
Али морала си да одеш,
знам, знам, знам...
Као талас који се срушио и разлио
на обали,
овде више нема ни изгарања.
А ти си морала да одеш,
знам, знам, знам...
Напољу у парку гледамо
залазак сунца
док разговарамо на зарђалој
љуљашци.
После неког времена ти си заћутала,
а ја сам постао зао.
Увек те одгурнем од себе,
али ти се враћаш, као под
гравитацијом.
И кад те позовем, дођеш кући,
са птицом у зубима.
Зато и ја морам да идем,
знам, знам, знам...
Кад се зачују сирене,
сакрићеш се испод пода,
али ја нећу отићи са својим
родним градом у торнаду.
Јурићу га,
знам, знам, знам...
Морам да идем сада,
знам, знам, знам...
Док се возим по сунцу,
пуштам да ме ултраљубичасти
зраци покрију.
Тражио сам мит о стварању,
завршио са пар испуцалих
усана.
Кроз спуштене прозоре вриштим
на неки реп или кантри о „Америци
пре свих“.
Кланица, продајни центар
играонице, страх од Бога...
Прозори спуштени, грејање
укључено,
велики удари грома, ниско.
На обали су сви уверени
да је то владин дрон или
ванземаљски свемирски брод.
У сваком случају, нисмо сами.
Наћи ћу ново место одакле ћу
бити,
уклету кућу са оградом,
по којој ћу да се мувам, а
прекинућу везе с пријатељима.
Не, не бојим се да нестанем.
На билборду је писало: „Крај
је близу“.
Окренуо сам се, тамо није
било ничега.
Да, претпостављам да је крај
ту.
Крај је ту,
крај је ту,
крај је ту,
крај је ту.
(превео Гаврило Дошен)
No comments:
Post a Comment