МОЖЕШ ДА ОСТАНЕШ, МОЖЕШ ДА ИДЕШ / MŮŽEŠ ZŮSTAT, MŮŽEŠ JÍT

Můžeš zůstat, můžeš jít

(Zdeněk Borovec)

Stůj!

Ještě rozhlídni se kolem,

tenhle pokoj bude sám.

Ještě pobuď s tímhle stolem,

sedni na okenní rám.

Ještě jednou otoč světlem,

abys prohlídla svůj kout.

Ještě pohleď tátův betlém,

s kterým nikdo nesměl hnout.

Ještě pohleď, jak se tenčí

v kalendáři počet stran.

Škoda jen, že nejsi menší,

že jsou okna dokořán.

Motýl zvenčí dovnitř vlít.

Můžeš zůstat, můžeš jít.

Ještě jeden tichej povzdech,

tahle pelest byla tvá.

Ještě napiš prstem po zdech

malý jméno, malý já.

Ještě listuj v knize hostů,

vezmi herbář do dlaní.

Ještě za trest v rohu postůj

za svý vzpurný chování.

Ještě jednou zazvoň zvoncem,

jako když byl štědrej den.

A za příběh s šťastným koncem

připiš, nevěř s velkým N.

Motýl s větrem dovnitř vlít.

Můžeš zůstat, můžeš jít.

A pak vzpomeň, co tě nutí

navždy pláchnout z těchto míst.

Na tu křivdu s trpkou chutí,

kterou nelze, nelze snýst.

Kdo ty místa změnil v klec

a zbořil bránu ke štěstí.

Kdo tě nazval lehkou holkou

a tvou lásku neřestí.

Tolik špíny, tolik bláta,

ani jeden vlídnej tón.

To snad nebyl vlastní táta,

to snad vůbec nebyl on.

Jak ta rána jak se zhojí,

jak to zpátky všechno vzít.

Máš jak motýl možnost dvojí.

Můžeš zůstat, můžeš jít.

Je však pozdě, všechno pomiň,

darmo smlouvat není s kým.

Žádný odpusť, žádný promiň.

Běž a chvátej za tím svým.

Teď jde o tvý právo žít.

Ejhle, motýl k nebi vzlít.

Nesmíš zůstat, musíš jít.

Можеш да останеш, можеш да идеш

(Зденек Боровец)

Стани!

Погледај около,

ова соба ће бити самотна.

Пробуди се за овим столом,

седи на прозор.

Поново упали светло,

да видим свој кутак.

Погледај сцену Христовог рођења

која је припадала твом оцу,

коју нико није смео да помера.

Погледај колико је мањи

број страница у календару.

Штета што ниси мања,

да су прозори широм отворени,

лептири би улетали унутра.

Можеш да останеш, можеш да идеш.

Још један тихи уздах,

овај кревет је био твој.

Пиши прстом по зиду

мало име, мало ја.

Прелистај књигу гостију,

узми хербаријум.

Стој за казну у ћошку

због свог бунтовног понашања.

Поново зазвони звоно,

као на Бадњи дан.

А за причу са срећним завршетком

пиши „не веруј“ са великим Н.

Лептир с ветром улеће унутра.

Можеш да останеш, можеш да идеш.

А онда се сети шта то чини

да заувек одлетиш са тог места.

Неправда с горким укусом,

коју не можеш, не можеш да трпиш.

Ко је та места претворио у кавез

и срушио капију срећи?

Ко те је назвао лаком девојком

а твоју љубав пороком.

Толико прљавштине, толико блата,

нимало благ тон.

То није био твој отац,

то уопште није био он.

Док та рана зацељује,

како све то вратити?

Имаш као лептир две могућности,

можеш да останеш, можеш да идеш.

Али касно је, све је нестало,

узалуд је да преговараш са било ким.

Нема опроштаја, нема жаљења.

Иди и пожури за свим тим,

сад је твоје право да живиш.

Гледај, лептир је одлетео на небо.

Не смеш да останеш, мораш да идеш.

(превео Гаврило Дошен)