ВЕТРЕЊАЧЕ МОГ СРЦА / LES MOULINS DE MON CŒUR

Les moulins de mon cœur

(Eddy Marnay)

Comme une pierre que l'on jette

Dans l'eau vive d'un ruisseau

Et qui laisse derrière elle

Des milliers de ronds dans l'eau

Comme un manège de lune

Avec ses chevaux d'étoiles

Comme un anneau de Saturne

Un ballon de carnaval

Comme le chemin de ronde

Que font sans cesse les heures

Le voyage autour du monde

D'un tournesol dans sa fleur

Tu fais tourner de ton nom

Tous les moulins de mon cœur

Comme un écheveau de laine

Entre les mains d'un enfant

Ou les mots d'une rengaine

Pris dans les harpes du vent

Comme un tourbillon de neige

Comme un vol de goélands

Sur des forêts de Norvège

Sur des moutons d'océan

Comme le chemin de ronde

Que font sans cesse les heures

Le voyage autour du monde

D'un tournesol dans sa fleur

Tu fais tourner de ton nom

Tous les moulins de mon cœur

Ce jour-là près de la source

Dieu sait ce que tu m'as dit

Mais l'été finit sa course

L'oiseau tomba de son nid

Et voila que sur le sable

Nos pas s'effacent déjà

Et je suis seul à la table

Qui résonne sous mes doigts

Comme un tambourin qui pleure

Sous les gouttes de la pluie

Comme les chansons qui meurent

Aussitôt qu'on les oublie

Et les feuilles de l'automne

Rencontre des ciels moins bleus

Et ton absence leur donne

La couleur de tes cheveux

Une pierre que l'on jette

Dans l'eau vive d'un ruisseau

Et qui laisse derrière elle

Des milliers de ronds dans l'eau

Au vent des quatre saisons

Tu fais tourner de ton nom

Tous les moulins de mon cœur

Ветрењаче мог срца

(Еди Марнеј)

Као камен који је бачен

у живу воду потока,

који за собом оставља

хиљаде кругова у води.

Као месечева вртешка

са звезданим коњима,

као Сатурнов прстен,

карневалски балон.

Као кружни пут

ког прате бескрајни сати,

пут око света

сунцокрета у цвату,

окрећеш својим именом

све ветрењаче мог срца.

Као клупко вунице

у рукама детета

или речи старе фразе

у харфама ветра.

Као ковитлац снега,

као лет галеба

над норвешким шумама,

над запенушаним таласима океана.

Као кружни пут

ког прате бескрајни сати,

пут око света

сунцокрета у цвату,

окрећеш својим именом

све ветрењаче мог срца.

Бог зна шта си ми рекла

тог дана у близини извора.

Али лето се завршава,

птица је пала из гнезда,

и ево, на песку

наше стопе већ бледе

и ја сам сам за столом

који одјекује од добовања мојих прстију

као даире што плачу

под капима кише.

Као песме које умиру

чим их заборавимо

и јесење лишће

среће се са мање плавим небом,

а твоје одсуство му даје

боју твоје косе.

Камен који је бачен

у живу воду потока,

за собом оставља

хиљаде кругова у води.

Са ветровима сва четири годишња доба

окрећеш својим именом

све ветрењаче мог срца.

(превео Гаврило Дошен)