Још не свиће рујна зора
(Василије Николић)
Још не свиће рујна зора
још не трепти лист са гора
не чује се пој славуја
зору да најави
Не чује се дах зефира
нити свирка од пастира
тишина је, нема влада
све живо почива
Нека цвјета росно цвијеће
нек' се кити с' њим пролеће
ја га нећу више брати
јер није за мене
Ја га нећу више брати
јер га немам коме дати
коме сам га даривао
земља је покрива
Свака травка у повоју
бар осјећа радост своју
ал' од мене радост бјежи
далеко, далеко
(Vasilije Nikolic)
Rosy morn is still not dawning
Mountain leaf is still not fluttering
Nightingale’s call cannot be heard
To announce the dawn
Zephyr’s breath cannot be heard
Nor the shepherd’s song
Soundless silence reigns everywhere
Everything alive is resting
Let the dew-covered flowers blossom
Let the spring be adorned with them
I won’t be picking them again
Because they are not for me
I won’t be picking them again
Because I have nobody to give them
to
The one I used to give them to
Is covered by soil
Every sprouting blade of grass
Feels at least its own joy
But joy is running away from me
Far, far away…
(translated by Gavrilo Došen)
No comments:
Post a Comment