БЕСКОНАЧНОСТ / L'INFINITO

L'infinito

(Giacomo Leopardi)

Sempre caro mi fu quest’ermo colle,

e questa siepe, che da tanta parte

dell’ultimo orizzonte il guardo esclude.

Ma sedendo e mirando, interminati

spazi di là da quella, e sovrumani

silenzi, e profondissima quïete

io nel pensier mi fingo; ove per poco

il cor non si spaura. E come il vento

odo stormir tra queste piante, io quello

infinito silenzio a questa voce

vo comparando: e mi sovvien l’eterno,

e le morte stagioni, e la presente

e viva, e il suon di lei. Così tra questa

immensità s’annega il pensier mio:

e il naufragar m’è dolce in questo mare.

Бесконачност

(Ђакомо Леопарди)

Вазда драг ми би тај самотни брежуљак

и та живица, која ми толико

одузима од задњег обзора.

Ал' ту ми, сједећ и гледећи, бива

ко да преко ње просторе бескрајне

ја мишљу градим, шутње натчовјечне

и најдубље тишине; гдје ће, малне,

да престраши се срце. А кад вјетар

чујем, гдје шушти кроз та стабла, онај

мир бесконачни поређујем с гласом

земаљским; и тад мени на ум пада

вјечност и мртво доба, па и живог

доба нам глас. У безмјерје се тако

утапа мисо: и мени је мило

бродолом свој доживјет у том мору.

(превео Владимир Назор)

Il conte Giacomo Taldegardo Francesco di Sales Saverio Pietro 

Leopardi (1798 – 1837)

Гроф Ђакомо Талдегардо Франческо ди Салес Саверио Пјетро 

Леопарди (1798–1837)