НЕЕРА / NÉÈRE

Néère

(Charles-Marie-René Leconte de Lisle)

Il me faut retourner aux anciennes amours:

L'immortel qui naquit de la Vierge Thébaine,

Et les jeunes Désirs et leur Mère inhumaine

Me commandent d'aimer toujours.

Blanche comme un beau marbre, avec ses roses joues,

Je brûle pour Néère aux yeux pleins de langueur;

Venus se précipite et consume mon cœur:

Tu ris, ô Néère, et te joues!

Pour apaiser les Dieux et pour finir mes maux,

D'un vin mûri deux ans versez vos coupes pleines;

Et sur l'autel rougi du sang pur des agneaux

Posez l'encens et les verveines.

Неера

(Шарл-Мари-Рене Леконт де Лил)

 

Морам да се вратим старим љубавима:

Бесмртна која је рођена од Девице Тебанске,

Млада Дезире и њихова не-људска мајка

Заповедају ми да волим заувек.

 

Бела као прелепа мермерна скулптура, румених образа,

Ја горим за Неером са очима пуним чежње;

Венера журно обузима моје срце:

Смејеш се, Нееро, и поиграваш!

 

Да умирите богове и окончате моју патњу,

Вином старим две године напуните до врха чаше;

А на олтар црвен од чисте крви јагањаца

Принесите тамјан и вербену.

(превео Гаврило Дошен)