L'enamourée
Ils se disent, ma colombe,
Que tu rêves, morte encore,
Sous la pierre d’une tombe:
Mais pour l’âme qui t’adore,
Tu t’éveilles, ranimée.
Ô pensive bien-aimée!
Par les blanches nuits
d’étoiles,
Dans la brise qui murmure,
Je caresse tes longs voiles,
Ta mouvante chevelure,
Et tes ailes demi-closes
Qui voltigent sur les roses!
Ô délices, je respire
Tes divines tresses blondes!
Ta voix pure, cette lyre,
Suit la vague sur les ondes,
Et, suave, les effleure,
Comme un cygne qui se pleure!
Заљубљен
(Теодор де
Банвил)
Кажу,
голубице моја,
да сањаш, и
даље мртва,
испод
надгробног камена:
Али за душу
која те обожава,
ти си се
пробудила, оживљена.
О,
замишљена љубави моја!
У ноћима,
белим од звезда,
у шапутању
поветарца,
милујем
твоје дуге велове,
твоју
расуту косу,
твоја
полусклопљена крила
која
лепршају изнад ружа!
О, радости,
ја удишем
твоје
божанствене плаве увојке!
Твој чисти
глас, та лира,
прати
таласе
и милује их
нежно,
као лабуд
који плаче!
(превео
Гаврило Дошен)
No comments:
Post a Comment