УВЕЛО ЛИЋШЕ / LES FEUILLES MORTES

Les feuilles mortes

(Jacques Prévert)

Oh! je voudrais tant que tu te souviennes

Des jours heureux où nous étions amis

En ce temps-là la vie était plus belle,

Et le soleil plus brûlant qu’aujourd’hui

Les feuilles mortes se ramassent à la pelle

Tu vois, je n’ai pas oublié...

Les feuilles mortes se ramassent à la pelle,

Les souvenirs et les regrets aussi

Et le vent du nord les emporte

Dans la nuit froide de l’oubli.

Tu vois, je n’ai pas oublié

La chanson que tu me chantais.

C’est une chanson qui nous ressemble

Toi, tu m’aimais et je t’aimais

Et nous vivions tous deux ensemble

Toi qui m’aimais, moi qui t’aimais

Mais la vie sépare ceux qui s’aiment

Tout doucement, sans faire de bruit

Et la mer efface sur le sable

Les pas des amants désunis.

Les feuilles mortes se ramassent à la pelle,

Les souvenirs et les regrets aussi

Mais mon amour silencieux et fidèle

Sourit toujours et remercie la vie

Je t’aimais tant, tu étais si jolie,

Comment veux-tu que je t’oublie?

En ce temps-là, la vie était plus belle

Et le soleil plus brûlant qu’aujourd’hui

Tu étais ma plus douce amie

Mais je n’ai que faire des regrets

Et la chanson que tu chantais

Toujours, toujours je l’entendrai!

Увело лишће

(Жак Превер)

О, како бих желео да се сетим

оних срећних дана кад смо били пријатељи.

У то време, живот је био лепши,

и сунце је сијало јаче него данас.

Увело лишће се гомила,

Видиш, нисам заборавио...

Увело лишће се гомила,

тако могу и сећања и жаљења.

А северни ветар их носи

у хладну ноћ заборава.

Видиш, нисам заборавио

песму коју си ми певала.

То је песма што личи на нас,

тебе, која си ме волела, мене, који сам те волео,

нас који смо живели заједно.

Тебе, која ме волиш, мене, који те волим.

Али живот раздваја оне који се воле,

сасвим полако, без буке,

а море на песку брише трагове 
стопа раздвојених љубавника.

Увело лишће се гомила,

тако могу и сећања и жаљења.

Али моја тиха и одана љубав

увек се смеши и захваљује животу

што сам те толико волео, што си била тако лепа,

како можеш да желиш да те заборавим?

У то време, живот је био лепши,

и сунце је сијало јаче него данас.

Била си ми најнежнија пријатељица,

али немам зашто да жалим.

А песму коју си певала,

чућу увек, увек!

(превео Гаврило Дошен)