DIS / ДИС

Дис

(Бранко Миљковић) 

О моје сунчано порекло та потонула крв

Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица

Нека се земља развенча са сунцем Жица

од воде проденута кроз уши боља је него црв

Отишао Изашао на врата којих нема

У свим водама зелени пси ме траже

Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи

пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема

крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба

у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра

из чијег рамена чудовишне птице вире

Руко испружена према другој обали клони

Ако смо пали били смо паду склони

Овде је ноћ што се животу опире.

Dis

(Branko Miljković)

Oh, my sunny ancestry, that sunken blood

Let the friendship of trees and birds be forgotten

Let the Earth divorce the Sun of Wires

by water put through the eye of a needle it is better than a worm

Gone Went through the door that does not exist

In all the waters the green dogs are looking for me

Here, no one comes, from here no one leaves, warm lies

of the kisses were buried in the sand by this desert where

bloodthirsty silence is preparing, which one should feed with love

in this twisted space whose broken ribs we are

from whose shoulders monstrous birds peek

Hand stretched to other shore droop

If we fell, we had been prone to falling

Here is the night that resists life. 

(translated by Gavrilo Došen)