Friday, April 10, 2015

ИЗГУБЉЕНЕ ОБАЛЕ / LOST COASTLINES

Lost Coastlines
(Will Robinson Sheff) 

Packed and all eyes turned in
No one to see on the quay, no one waving for me
Just the shoreline receding
Ticket in my hand and thinking wish I didn't hand it in

'Cause who said sailing is fine?
Leaving behind all the faces that I might replace
If I tried on that long ride looking deep inside
But I don't want to look so deep inside yet

Sit down, sit down on the prow to wave 
There might not be another star, further on the line
Look out, look out at each town that glides by
And there's another crowd to drown in crying eyes

And see how that light you love now just wont shine
There might just be another star
That's high and far in some other sky

We sing, is that marionette real enough yet
To step off of that set?
You decide what her dance might mean to it
Ruining the place where the ensuing melee escape

We packed up all of our bags
The ship's deck now sags from the weight of our tracks
As we pace beneath flags black and battered
Rattling our swords in service of some fated, foreign Lord

And we sail out on orders from him
But we find the maps he sent to us don't mention lost coastlines
Where nothing we've actually seen has been mapped or outlined
But we don't recognize the names upon these signs

And every night finds us rocking and rolling
On waves wild and wide
Well, we have lost our way, nobody's gonna say it outright
Just go la, la, la

La, la, la
La, la, la
La, la, la... 

Изгубљене обале
(Вил Робинсон Шеф) 

Спаковани, све очи упрте у нас,
немам кога да видим на кеју, нико не маше за мном,
само обала повучена уназад.
Карта у руци и помисао да би било боље да је нисам дао. 

Јер ко је рекао да је пловидба у реду? 
Остављам иза себе сва она лица која сам могао да заменим
да сам покушао, на дугом путу гледања дубоко у себе.
Али ја још не желим да гледам тако дубоко у себе.

Седи, седи на прамцу и маши,
можда неће бити друге звезде, даље на хоризонту.
Гледај, гледај сваки град који промиче
са још једном гомилом што се дави у уплаканим очима.

И види како светлост коју волиш сада неће да сија,
можда ипак буде још једне звезде
високо и далеко на неком другом небу.

Ми певамо, да ли је та марионета већ довољно стварна 
да сама сиђе са сцене? 
Ви одлучујете шта њен плес може да значи 
док упропаштава место са ког бежи предстојећа општа гужва.

Спаковали смо све торбе,
палуба брода сад се улегла од терета наших стаза
док корачамо испод застава, црни и изубијани,
звецкајући мачевима у служби неког суђеног, страног господа.

И пловимо по његовим наређењима,
али схватамо да мапе које нам је послао не помињу изгубљене обале
где ништа што смо заправо видели није уцртано,
и не препознајемо називе на овим знацима.

И свака ноћ нас затиче како се љуљамо и ваљамо
по таласима, дивљим и широким.
Па, изгубили смо се, а нико неће то јасно да каже,
него само певамо ла, ла, ла...

Ла, ла, ла,
ла, ла, ла 
ла, ла, ла...

(превео Гаврило Дошен)

No comments:

Post a Comment