Wednesday, November 5, 2014

ПА ИПАК / AND YET


And yet 

This town, this stain on the sunrise,
Disguised in the mist this morning, 
It's 8 a.m, a seagull shouts a sailor's warning.

This sky, this bend in the river,
Slows down and delivers me, the tide rolls back, 
And all my memories fade to black,

And yet, and yet...I'm back.

This town has a strange magnetic pull,
Like a homing signal in your skull, 
And you sail by the stars of the hemisphere,
Wondering how in the Hell did ye end up here? 
It's like an underground river, or a hidden stream,
That flows through your head, and haunts your dreams, 
And you stuffed those dreams in this canvas sack,
And there's nothing round here that the wide world lacks,

And yet, and yet...You're back.

Some nights I'd lie on the deck 
and I'd stare at the turning of the stars, 
Those constellations hanging up there 
from the cables and the rigging, 
I'd wonder if she saw the same, 
or managed to recall my name, 
But why would she ever think of me? 
Some boy she loved who fled to sea? 
And why waste time debating
whether she'd be waiting for the likes of me?

So ye drift into port with the scum of the seas,
To the dance halls and the brothels where you took your ease! 
And the ship's left the dock but you're half past caring,
And ye haven't got a clue whose bed you're sharing. 
And your head's like a hammer on a bulkhead door,
And it feels like somebody might have broken your jaw, 
And there's bloodstains and glass all over the floor,
And ye swear to God ye'll drink no more,

And yet, and yet...

In truth, it's too late to find her,
Too late to remind her at some garden gate, 
Where a servant tells me I should wait,
And perhaps a door's slammed in my face, 
My head must be in outer space,

And yet, and yet,
Before the sun has set, 
Before the sea,
There may be something else that's waiting for, 
The likes of me.

This town, this stain on the sunrise...

Па ипак 
(Гордон Самнер) 

Овај град, ова флека на свитању,
прерушен у маглу овог јутра, 
осам је сати и галеб кричи упозорење морнару.

Ово небо, ова кривина на реци,
успорава ме и носи, осека долази 
и сва моја сећања бледе до потпуне таме,

па ипак, па ипак... вратио сам се.

Овај град има неку чудну магнетну привлачност, 
као неки сигнал за навођење у твојој глави,
и ти пловиш по звездама хемисфере
питајући се како си, ког ђавола, завршио овде?
Он је као нека подземна река или скривени поток
који тече кроз твоју главу и прогања те у сновима.
Ти си те снове стрпао у овај платнени џак ,
и мада овде нема ничег чега нема у белом свету,

ипак, ипак... вратио си се.

У неким ноћима лежим на палуби
и гледам кретање звезда,
оних сазвежђа која висе са
ужади и снасти,
 
питам се да ли и она гледа то исто,
и да ли је успела да се сети мог имена, 
али зашто би она икада помислила на мене?
На неког момка ког је волела а он побегао на море? 
И зашто да траћимо време расправљајући
да ли би она чекала неког као што сам ја?

И тако одлуташ до луке са шљамом са свих мора,
у плесне дворане и борделе где се опушташ! 
И брод је испловио с дока али теби скоро да више није ни стало,
и немаш појма с ким делиш кревет. 
И глава ти је као чекић на вратима преградног зида,
и осећаш као да ти је неко можда сломио вилицу, 
и мрље од крви и срча су свуда по поду,
и кунеш се богом да више нећеш пити,

па ипак, па ипак...

Истину говорећи, прекасно је да је нађеш,
прекасно да је подсетиш на некој баштенској капији, 
на којој ти батлер говори да мораш сачекаш,
а можда ти се и врата залупе у лице, 
мора да ми је глава у свемиру,

Па ипак, па ипак,
пре него што сунце зађе, 
пре мора,
можда постоји још нешто што чека 
овакве као што сам ја.

Овај град, ова флека на свитању...

(превео Гаврило Дошен)

No comments:

Post a Comment